Već vekovima slike su predmet žarke i ustrajne stvarnosti. Kolekcionarstvo je slasna pasija koju istinski posvećeni kolekcionar vremenom preruši u životnu ljubav. Čovek se naprosto rađa sa sklonošću i dubokim porivom da bude sakupljač, bibliograf ili kolekcionar slika. Srca ljudska su snažni magneti koji privlace sve što je blisko njihovoj prirodi. Slike su kao živa bića puna neke tople krvi, ogledala u kojima se ogledaju svetovi.

Život kolekcionara je uzbudljiv, prepun ozarenja i neočekivanih iznenađenja. U svakom izbirljivom kolekcionaru, dakle prebiva lovac kadar da nanjuši plen i zgrabi ga. Istinski ostrašćeni kolekcionar neprekidno živi u zasedi naoružan žudnjom za voljenom slikom, preosveštan strašću, katkad trezvenom i poračunatom. Danas, dabome, postoji mnogo tipova kolekcionara. Meni su najmanje simpatični oni, takozvani, gigantski kolekcionari, industrijalci, magnati i vlasnici naftnih izvora koji imaju ogroman novac i slike i druga umetnička dela kupuju isključivo po preporuci svojih savetnika, koji su za svoj obavljen posao dobro nagrađeni. Zato nije ni malo neobično da više lepote i draži možemo da pronađemo u nekoj, sa ukusom oblikovanoj kolekciji, recimo u Aranđelovcu, nego u luksuznim apartmanima njujorških oblakodera sa slikama slavnih umetnika koje veoma često promovišu prevejani trgovci umetninama, galeristi i dileri.

Milomira Nedeljkovića prevashodno zanima savremena srpska umetnost metafizičkog i fantastičnog usmerenja. Ovaj kolekcionar postaje prijatelj sa umetnicima čija dela  kupuje i sabira svoju kolekciju. On je čovek koji na jedan poseban način ume da uživa u slikama onih naših umetnika čije ga slike najviše uzbuđuju. A to su najpre, Vladimir Dunjić, Tikalo, Milan Tucović, Vasa Dolovački, Željko Đurović...

Dakle, u pitanju su oni naši umetnici čije slike prate  izvesne entitete fantastičnog, čudnovatog, čudesnog. Ozarenje i pososrećenje pred nekom slikom, kod ovog kolekcionara sve odlučuju. On dobro zna da je jedini pravi ispit za jednu sliku – druga slika. Tako danas u kolekciji Nedeljković, nalaze najbolja dela mnogih naših umetnika, recimo, Dragana Mojovića, Aleksandra Cvetkovića, Tikala, ili Vladimira Dunjića i svaki istraživač koji želi da se pozabavi delom pomenutih umetnika, neizostavno mora da svoj pogled uputi prema kolekciji Nedeljković. U tome, dakle i jeste fenomenzbirki slika u građanskoj svojini. U svoj poplavi ružnoće i prostaštva koji danas guraju mnoge lepe i dragocene stvari, decentna galerija Nedeljković ukazuje nam se kao dragocena oaza u kojoj na lep način gori svest o lepoti, odabranoj kulturi, porodičnoj tradiciji i ukusu. Posmatrajući, nedavno, slike u toj galeriji, koja je mesto uživanja, a ne trgovine, prisetio sam se reči najvećeg našeg kolekcionara  Pavla Beljanskog, koji je takođe sakupljao dela svojih savremenika – ko voli umetnicka dela, ona mu dolaze sama.